Razvoj domaćeg svemirskog programa, izgradnja svemirskih letelica i satelita, te svemirska istraživanja su više od pola veka bili privilegija malog broja najrazvijenih zemalja, na čelu sa super-silama – Sjedinjenim Američkim Državama, Rusijom (nekadašnjim SSSR-om), te Kinom i Indijom.
Brzi razvoj računarske tehnologije, te minijaturizacija elektronskih komponenti su u protekle dve decenije omogućili da se i manje zemlje – ili nekoliko njih zajedno – pridruže naučnim istraživanjima u svemiru. Takođe, svemir više nije samo naučna kategorija, već će u bliskoj budućnosti biti korišćen i za komercijalne usluge, te čak i za svemirski turizam.
Satelit veličine frižidera
Nedavno je veliku pažnju privukla vest da je Albanija u svemir – tačnije, Zemljinu orbitu, poslala dva satelita. Misija „Transporter 6“ je, uz dva albanska, u orbitu ponela još 112 malih satelita različitih namena. Raketa koja je ovo omogućila je „Falcon 9“, američke privatne svemirske kompanije „Space X“, iza koje stoji osnivač milijarder Elon Musk, najpoznatiji po svojoj drugoj kompaniji „Tesla“, lideru na tržištu električnih automobila. Albanski zvaničnici nisu otkrili sve detalje i namenu ova dva satelita, ali su naveli da će njihova uloga biti „kontrola teritorije u vezi sa civilnim poslovima, te borbom protiv organizovanog kriminala i trgovine narkoticima, i dodatno, pružanje pomoći u spasilačkim akcijama na moru ili prilikom velikih požara“. Neki od medija u regionu su naveli da je cena za ova dva satelita između pet i šest miliona dolara, u periodu od tri godine, te da će albanska Vlada imati prioritetni pristup njihovom korišćenju.
„Satelit kocka“ (eng. Cube Sat) je vrsta naprednih elektronskih uređaja relativno male veličine, opremljenih raznim vrstama kamera, mernih instrumenata i komunikacionih uređaja. Njihova prva verzija je razvijena još 1999. godine na Kalifornijskom tehničkom univerzitetu (CalTech), uz saradnju naučnika sa Univerziteta Stanford. Cilj projekta je bio razvoj sledeće generacije satelita, koji će biti značajno manji od dotadašnjih, velikih komercijalnih satelita.
„Standardni“ sateliti su do tada proizvođeni u veoma malom broju državnih, ili nekoliko privatnih kompanija, uz cene od pedesetak miliona pa sve do milijardu dolara. Ovakvi ‘astronomski’ izdaci za razvoj satelita su značili i da ih mogu priuštiti samo države, najveće telekomunikacione kompanije, te mali broj naučnih organizacija sa velikim budžetom. Sateliti „pune veličine“, namenjeni vojnoj upotrebi ili za komercijalnu namenu su danas relativno jeftiniji, sa cenama od dvadesetak miliona pa sve do 500 miliona dolara. Tu na scenu stupaju već pomenuti „Cube Sat“ sateliti.
Veličine prosečnog frižidera, oni su daleko pristupačniji za proizvodnju, kao i kasnije upravljanje i održavanje. I same komponente su manje, što omogućava upotrebu široko dostupnih standardnih elektronskih komponenti i uređaja (off-the-shelf device), za razliku od velikih satelita gde je većina komponenti namenski projektovana i proizvedena.
Čipovi sami ispravljaju greške
„Sateliti kocke“ su većim delom standardnog dizajna, a sama konstrukcija je uglavnom od legura aluminijuma (legura 7075 ili legura 5052). Za navigaciju, komunikaciju i upravljanje sa zemlje se koriste široko dostupna rešenja, veoma često i SBS (single board solution) – sva elektronika je na jednoj štampanoj ploči.
Ono što je bitno kod ugradnje kompjutera za navigaciju i obradu podataka je korišćenje tzv. ECC memorije (error correcting), tj. čipova koji mogu sami da ispravljaju greške u računarskom kodu. Ove greške se najčešće pojavljuju usled uticaja raznih vrsta naelektrisanih čestica u svemiru, gde nema atmosfere koja bi ih zaustavila, kao što je to slučaj na Zemlji.
Postoji i nova generacija „Nano Sat“ i „Micro Sat“ satelita, koji su još manji, veličine prosečnog stonog računara. Oni su toliko pristupačni za izgradnju da ih razvijaju čak i studentski timovi na univerzitetima širom sveta.
Američka svemirska agencija NASA se i sama uključila u razvoj tih „mikro satelita“, projektom „Phone Sat“. Projekt podrazumeva korišćene popularnog i veoma jeftinog malog računara „Arduino“, te u nekim verzijama čak i običnih smartfona kao glavnog računara na satelitu. NASA objašnjava da današnji smartfoni imaju brže procesore i više memorije nego što su komercijalni sateliti imali do pre 20 godina, te već ugrađene opcije poput kamera, GPS prijemnika za navigaciju, senzore za ubrzanje i orijentaciju, kao i digitalni kompas. NASA procenjuje da će se daljim razvojem ovog projekta ukupna cena satelita spustiti na oko tri do pet hiljada dolara, te da će se u samo jednom lansiranju (poput onog raketom „Falcon 9“) moći da se u orbitu postavi preko hiljadu „nano satelita“.
Svemirska gužva
Ono što je zajedničko svim malim satelitima (Cube Sat, Micro Sat, Nano Sat) je da se oni postavljaju u nisku Zemljinu orbitu (LEO, Low Earth Orbit). Za ovo postoji nekoliko razloga: prvi je sama cena lansiranja, drugi je komunikacija sa stanicom na zemlji, a treći da je u LEO orbiti najmanja šansa za „svemirski sudar“. Naime, u daljoj geostacionarnoj Zemljinoj orbiti (GEO) se nalaze vojni i komercijalni sateliti, čiji bi eventualni prestanak rada mogao imati i političke posledice, kao i milionske troškove. Uz ovo, u GEO orbiti se nalazi i više od 3.000 neaktivnih satelita, najvećim delom bivših američkih i sovjetskih svemirskih letilica. Pored njih, tu je i više od 140.000 komada raznog „svemirskog otpada“ – delova raketa, neuspelih eksperimenata i lansiranja, te nekadašnjih svemirskih stanica kao što su „Mir“, „SpaceLab“ i „Salyut 7“.
Sama kompanija „Space X“ je u poslednje dve godine lansirala više od 3.200 malih satelita u okviru projekta „Starlink“ za pružanje internet pristupa bilo gde na Zemlji. Dalji planovi obuhvataju lansiranje još oko sedam do osam hiljada dodatnih satelita u okviru ovog projekta, kako bi se na svakoj tački na zemlji osigurao brz pristup internetu. U narednih desetak godina postoje i planovi za lansiranje čak i više od 30.000 satelita za pružanje interneta „iz svemira“. Sličan sistem razvija i kompanija Amazon, pod imenom „Kuiper“, te nezavisna britanska kompanija One Web.
Mnogobrojni naučnici i astronomi upozoravaju da ovolika „svemirska gužva“ već onemogućava mnoga istraživanja sa zemlje, te da mali sateliti značajno otežavaju rad velikih radio-teleskopa. Da je satelitska tehnologija danas dostupna (gotovo) svima, pokazuje i primer Ugande i Zimbabvea, koji su u novembru prošle godine lansirali svoje prve satelite. Misija „NG-18 Cygnus“ za održavanje Međunarodne svemirske stanice (ISS) je u orbitu ponela i „ZimSat-1“, „PearlAfricaSat-1“, te japanski satelit „GeoSmart 5“. Zanimljivo je i da je krajem prošle godine Severna Koreja, koja važi za najizolovaniju naciju, saopštila da je u orbitu poslala sopstveni satelit, sposoban da vrši izviđanje iz svemira. Lider Severne Koreje Kim Jong-un je na državnoj televiziji pokazao i prve (crno-bele) fotografije Seula i baza u Južnoj Koreji, te najavio skoro lansiranje još najmanje četiri sličnih satelita.
Sa druge strane, razvoj „Cube Sat“ satelita je postao svakodnevnica, te se na internetu mogu čak naći i „Open Source“ projekti (slobodni razvoj), sa detaljnim uputstvima za izgradnju i spiskovima neophodnih komponenti. To znači i da se zemlje Balkana mogu u dogledno vreme pridružiti „svemirskoj trci“, a ukoliko bi i same države regiona stale iza svojih naučnika, pa čak se eventualno bude dogovorilo i „zajedničko lansiranje“ tj. podela troškova leta u svemir, to bi otvorilo novo poglavlje za regionalnu naučnoj zajednici, ali bi takođe bio i podstrek daljem pomirenju i saradnji u regionu.
